Mladi sveštenik, okupan znojem u vreloj drvenoj ispovedaonici, brisao je čelo vlažnom maramicom i uzdisao. Kamena crkva upijala je toplotu julskog sunca i činila unutrašnjost hrama vrelom poput rerne…

Osvežavajući miris vlažne maramice nestao bi jako brzo, a graške znoja se slivale sa glave, pečući kada dospeju do očiju.

Posmatrao je pakovanje maramica koje je toga dana poneo i žalio što nije kupio još jedno, ili još bolje što nije poneo peškir.

Mlad i nesikusan, sam je sebi prebacivao. Stariji sveštenici sigurno nose peškire. Ko zna, možda čak i skinu deo mantije, pa niko ne može da ih vidi dok su unutra. Pokušao je da olabavi svoju odoru i umalo uzviknuo kada je začuo muški glas iz susedne kabine:

„Oprostite mi oče, grešio sam.“

Za trenutak je zbunjeno ćutao. Savio je malo glavu u pokušaju da vidi osobu koja mu se obratila, ali je ubrzo odustao od toga. Zapitao se kako nije čuo kada je čovek ušao, obično bi drvena vrata zaškripala.

Pročistio je grlo i pokušao da što mirnije odgovori:

„Šta je to što te dovodi ovde…“ još jednom je pročistio grlo, „sine?“

Tišina sa druge strane je potrajala samo trenutak, a mladi sveštenik se setio da doda:

„…i kada si se poslednji put ispovedio… sine?“

Ovo je već izazvalo hitri odgovor:

„Nisam nikada, oče.“

U redu je, sine,“ reče sveštenik, „važno je da si sada ovde, da sada imaš želju da ispovediš svoje grehe i pokaješ se. Reci mi, za koje grehe optužuješ sebe?“

Još jednom je sa druge strane usledila tišina. Sveštenik je primetio da se više ne znoji. Dodirnuo je svoje čelo, ali ono je bilo potpuno suvo, gotovo hladno. Zbunjeno je ponovo pokušao da pogleda kroz otvor ali ga je sprečio odgovor:

„Oče, pre nego što pređemo na grehe. Moram da vam postavim jedno, meni važno, pitanje.“

„Reci sine, naravno, reci šta ti je na duši,“ pokušao je sveštenik da pomogne.

„Bog prašta baš sve, baš, baš sve?“

„Boj je milosrdan, sine. Boge je ljubav i Bog prašta svima koji priznaju svoje grehe i pokaju se. Greh može biti veoma težak, ali iskrenoj osobi, koja sve prizna i pokaje se svim svojim srcem, Bog će naći mesto u raju.“

„Ali oče,“ prekinu ga osoba u susednoj kabini, „moji gresi su zaista veliki, zaista teški i užasni. Moji su gresi ne samo protiv ljudi, već i protiv samog Boga. Da li ste, oče, sigurni da svaki greh može biti oprošten?“

„Da sine,“ reče sveštenik, „Da! Ljubav Božija nema granica, on voli svu svoju decu, sve nas je stvorio iz ljubavi i tu ljubav nam vraća ako se pokajemo i priklonimo njemu.“

„Da,“ stiže odgovor, „i mene je stvorio“, reče nekako sam za sebe i tiho.

„Da sine. I tebe i mene i sve ljude i sve što postoji.“

„U redu oče,“ začu se sada već sigurniji glas i nastavi:

„U tom slučaju oče… Prvo, moram da vam kažem da će moja ispovest trajati jako dugo, jer su moji gresi iskonski i beskonačni. Ali ne brinite oče, ja imam tu moć da vreme zaustavim i moju ispovest izgovorim celu, bez i jednog zaboravljenog greha… da li ste spremi oče?“

Sveštenik je zbunjeno pokušavao da rastumači šta je čuo, ali bez obzira, ogovorio je:

„Da sine, naravno, imamo sve vreme na svetu, počni…“

Trenutak tišine, još jedan, a onda je glas počeo:

„Oprostite mi oče jer sam grešio, prošla je večnost, a ja se nikada nisam ispovedio. Moje ime je Lucifer i ja sam Prvi od Boga…“

Share the joy
  •  
  •  
  •  
  • 0
  •  
  •  
  •