Mladi I.H. je već satima buljio u projekcije telemetrijskih podataka, nervozno češkajući svoju dugu kosu i ne primećujući da je većina njegovih kolega odavno napustila radne stanice. Vizirska kapa mu je napravila duboke brazde na čelu, pa je svakih nekoliko minuta pomerao gore – dole pokušavajući da umanji bol koji je pravila. Spas svog naroda je bio prvenstveni cilj T.E.O.-a i I.H. nije imao nameru da odustane, naročito sada kada je dobio unapređenje i mogućnost da lično proverava podatke umesto da ih pakuje, sortira i prosleđuje drugim „Vidiocima“.
Od poslednjeg rata, kada je planeta gotovo uništena, a od cele rase ostalo nekoliko hiljada ljudi na samo dva transporna broda i četiri ratne krstarice pokušavali su sve, samo da ne dozvole neprijatelju da ih zatre. „Vidioci“ su bili podeljeni u tri grupe, a I.H. je dodeljen „Spasiocima“ čiji je zadatak bio da istraže nekadašnje kolonije velike „Žudiha“ rase u nadi da će pronaći dobro mesto za život i još ljudi za opstanak.
Gledao je tiho u projekciju telemetrije zatvorske kolonije E.D.N. 666 i zbunjeno treptao. Kao da će se fotonska slika ispred njega razbiti, veoma oprezno je poslao instrukciju za dublju analizu, nešto što do tada nije nikada imao prilike da učini. Zadrhtao je od uzbuđenja očekujući kraj analiza. Posmatrao je, grickao donju usnu i trudio se da ne trepne, plašeći se da će sve nestati, da će se probuditi u snu, jer ono što je video bilo je nestvarno, ono što je video bio je spas, ali onaj pravi!
Iskopirao je podatke i prosledio ih vrhovnom direktoratu, ustao i umalo potrčao sa sve vizirom na glavi. Zastao je na tren da ga odbaci u ležište i poleteo koliko je brzo mogao ka kancelariji upravnika.
„Sedi i čekaj,“ rekao je markantni bradonja u beloj uniformi T.E.O.-a, „Strpljenja, strpljenja…“
Upravnik ga je poslao kod vrhovnog lično, čast kakvu je retko ko njegovih godina imao i I.H. je bio uzbuđen toliko da se jedva suzdržavao da ne skoči sa stolice. Vrpoljio se i gledao u ogromnog čoveka u fotelji. Za razliku od njega vrhovni je mirno očitavao podatke, povremeno klimajući glavom.
„Hm… da,“ počeo je najzad, „E.D.N. projekti, ko bi rekao. Zatvorske kolonije poput ove su uglavnom propale pre mnogo generacija, što zbog nekompatibilnosti i neslaganja rasa koje su tamo slate, što usled napada pirata. Ovo je pravo čudo.“
I.H. je blago pročistio grlo, „Da gospodine, ali ovo je veoma izolovana planeta, u udaljenom delu svemira, tamo smo slali samo najgori otpad duštva, one koji su toliko zla naneli da nije postojala šansa da se spasu, a i nije mnogo različitih vrsta poslato, pored naše još manje od deset drugih, neke su već izumrle.“
„Da,“ rekao je vrhovni klimajući glavom, „gotovo je neverovatno da su uspeli tako dugo da prežive, ali po ovim podacima naši ljudi su u velikoj opasnosti. Pošto je kolonija toliko stara, a da nije razvijena nikakva tehnologija, sigurno je da se ne sećaju ničega, biće jako teško pripremiti ih na dolazak, s obzirom na zaostalost.“
I.H. je gotovo vrisnuo, „Dolazak!“
Vrhovni ga je pogledao i nasmešio se. Znao je šta tako mladom činovniku znači da upravo on bude taj koji je pronašao novo utočište.
„Da mladiću, dolazak. Ovo je odličan pronalazak. Na desetine hiljada pripadnika našeg roda, nezagađena i udaljena planeta, imaćemo bezbedan dom tamo. Čestitam. Uspeo si.“
I.H. je ustao i ne pokušavajući da skine osmeh sa lica.
„Drago mi je, rekao je. Šta sledi sad?“
„Sledi nagrada dragi moj dečače, velika nagrada, velika misija za tebe i opasna… ali časna. Na tebi je da kao izabrani predstavnik „Spasitelja“ budeš prvi među nama koji će otići tamo i saopštiti našem narodu istinu o nama, istinu i ono što ih čeka. Na tebi je da predočiš našem narodu ko je u stvari, da su i oni izabrani, da će biti spaseni, da dolazimo!“
I.H. je sve slušao sa nevericom.
„M… Molim? Ali ja…“
„Ne dečače, ne brini. Put do tamo je dug, a naši brodovi spori, trebaće mnogo vremena da naša fizička tela dopru do planete, ali tvoja svest će biti poslata u telo žene, tvoja svest će se roditi u telu dečaka, ti ćeš biti taj koji će njihove umove, njihove svesti podići na naš nivo, omogućiti im da shvate, da se probude i zavladaju planetom, a onda ćeš se vratiti ovde, vratiti u svoje telo i nastaviti put sa nama.“
I.H. je bio preplašen. Znao je sve o projekciji svesti još od malena, i često su koristili kućne varijante uređaja da se izmešaju i rade svakakve ludorije. Muževi i žene su voleli da zamene tela ne bi li shvatili šta partner oseća u seksu, srećom uređaji su zahtevali blizinu oba tela pa nisu mogli biti zloupotrebljeni. Ali vojska. Vojska je imala one prave, bili su u stanju da pošalju informaciju na daljinu, da ubiju čoveka i zauzmu mu telo, da preuzmu bebu još u začetku i odgajaju špijuna godinama, nije bio problem jer su bili dugovečni, gotovo besmrtni, ali on lično nikada nije morao da proživi čitav život u stranom telu. Srećom na E.D.N. su ljudi živeli i po dvadeset puta kraće nego oni, a i misija ne bi trebalo toliko dugo da traje.
Dugo su trajali sukobi među vođama, neki su smatrali da je I.H. premlad za tako nešto, drugi su smatrali da ga vrhovni šalje zbog činjenice da mu je I.H. sin, ali vrhovni je imao konačnu odluk, a odluku je doneo pre svih rasprava. I.H. je izabrani.
I.H. je ušao u kapsulu u kojoj će njegovo telo provesti na aparatima vreme dok njegova svest bude u drugom telu, legao je i odmah bio uspavan.
Tri jahača su zastala u sred pustinje zbunjena neobičnom pojavom. Visoko na nebu nešto je jarko zasvetlelo. Ali nije bila zvezda, delovalo je drugačije, sjajnije, mnogo bliže.
Pošli su u pravcu izvora svetlosti.
„Ovo je znak,“ reče jedan od njih, „ovo je sigurno znak!“
I ostali su se složili, nešto im se ukazalo, nešto ih je pozvalo i morali su da poslušaju. A ispod izvora, rodilo se dete, dete koje je znalo, već bilo svesno svoje uloge. Mogao je ući i u telo odraslog čoveka ali… trebaće mu godine da nauči kako njegov narod funkcioniše, da nauči jezik, kulturu… a za to je najbolje da se rodi, a vremena ima, više nego dovoljno.