Priča o ljubavi, tužnoj ljubavi…
…
Prvi je rekao KRENI.
Drugi je rekao KRENI.
Ostali su ćutali.
Čovek u sivom odelu je kenuo. Korak po korak, nesigurno. Nije išao nigde, ali nigde nije trebalo ni da stigne.
Prvi drugi se smejao.
Drugi drugi se smejao.
Ostali su ćutali.
Čovek u sivom odelu je počeo da plače ali je i dalje hodao. Kraj je bio daleko, izlaz nije postojao, samo linija, duga, beskonačna, crna na beloj podlozi.
Muzika je počela, ali samo on je čuo. Udar po udar, bas. Dubok i težak po sred grudi. Svaki.
Posle basa došla je i dremežljiva, nežna, po malo svilenkasta nota koja ga je uspavljivala, umarala, činila ravnodušnim i čovek je prestao da plače.
Sada je samo išao, u belo, bez misli i želja.
Prvi je prestao da se smeje.
Drugi je prestao da se smeje.
Ostali su ćutali.
Gnev! Prvi je pobesneo.
Bes! Drugi je poludeo.
Ostali su plakali.
Čovek u sivom odelu je stao.
Dim. Miris paleži, vlažne i prljave.
Prvi je nestao.
Drugi je nestao.
Svet je nestao.
– – –
“Moje ime je Kemuri, reče čovek u sivom odelu, čoveku koji je sedeo peko puta njega”.
“Želim da umre.”
Kemuri je gledao u čoveka, a ovaj je pogledom skakao po predmetima na stolu između njih.
Želeo je da umre. Da umre. Ljudi olako požele tako nešto. Još kao jako mali spoznaju smrt druge osobe kao najlakši način da reše problem. Retko ko ikada ode dalje od mračnih misli, ali oni kojima te misli ne daju mira, a sami nisu dovoljno hrabri, ili možda ne dovoljno nenormalni, izopačeni, spremni… oni dođu kod njega.
Kemuri prodaje smrt. Smrt onih koji im stoje na putu, koji su im višak ili smetnja ili koji god drugi razlog da imaju. Razlozi ga nisu interesovali..
A čovek je bio slab. Uplašen, nesposoban i sasvim prosečan. Zapravo, većina onih koji su mu dolazili su bili sasvim obični, dobri, mirni i tihi ljudi.
“Cenu znaš,” reče Kemuri.
Čovek je samo klimnuo glavom. Udahnuo je jednom jako duboko, polako ispustio vazduh i pogled smirio na kesici šećera koja je stojala pored pune šolje kafe. Nije popio ni gutljaj.
“U redu,” reče Kemuri i ustade.
Čovek se uplaši ovog pokreta i po prvi put, od kako su seli, pogleda ubicu u oči. Osetio je znoj kako mu izbija iz dlanova, srce kako sve jače udara, a zvuci sveta postaše tupi i nerazgovetni dok je video sebe, duboko u tamnim očima prodavca smrti.
Kemuri se okrenu i pođe ka izlazu kafea.
Čovek pogleda oko sebe, bilo je prazno.
I on ustade i pođe napolje. Sada je sve bilo rešeno. Mogao je da ode i sačeka.
– – –
Kemuri je stojao iza nje. Posmatrao je crvenu, talasastu kosu kako pada preko belih ramena i crne tunike. Tuniku kako prati oblik njenog tela preko širokih, takođe crnih, pantalona. Bose noge kojima nije smetala hladnoća keramike na terasi visoke zgrade.
Nije ga čula. Učinilo joj se da nešto oseća, miriše. Dim. Ali u gradu je uvek nešto mirisalo na dim ili hranu.
Uzdahnula je i oborila pogled. Grad je isijavao oko nje i delovao magličasto.
Kemuri je zaplakao.
Mutno, sve osim nje je bilo nejasno. Nje i blistave oštrice noža na kojoj je video samo jednu boju. Samo svetlo crvenu boju njene kose.
Krv je bila crna. Slivala se niz kratak deo oštrice koji nije bio u njoj, oko drške, po njegovim prstima.
Hladna krv.
Pustio je nož.
Gotovo bez šuma, telo se se spustilo na pločice terase. Nije je više gledao. Prišao je ogradi i posmatrao grad. Postao je jasniji, sada je vrlo lako raspoznavao visoke zgrade metropole. Sijale su jarko, belim svetlima koja su sa unutršanje strane vrištala ka tmini koja je obavijala svet.
– – –
Kemuri je plakao.
Svaki put.
Prvi mu se smejao.
Drugi mu se smejao.
Ostali su ćutali.
– – –
Čovek je sedeo na istoj stolici kao i prošli put.
Bledog lica prazno je posmatrao Kemurija. Ovaj put direktno u oči.
Mrtva je.
Niko to nije morao da izgovori jer je ta rečenica bila vrlo glasna u tišini koja ih je obavijala.
Pesma je bila o ljubavi. O vremenu koje nisu imali. O tome da su mogli, sve, samo da su imali još par minuta da jedno drugom kažu. Samo po dve reči i sve bi bilo Ok. Samo toliko i sve bi bilo u redu, sve bi ponovo bilo kao nekada.
Kemuri je plakao.
I čovek poče da plače.
Setio se. Nje. Setio se pogleda, setio se straha u njenim očima kada se prvi put naljutio na nju, straha u njenom pogledu kada je prvi put povikao na nju, sreće u njenom glasu kada mu je prvi put rekla da ga voli.
“Vreme je za naplatu,” reče Kamuri.
– – –
Čovek je klečao, a Kemuri stojao ispred njega sa isukanim samurajskim mačem.
Bilo je veoma hladno, ali čovek je bio miran. Nije drhtao, vilica mu se nije tresla i mirno je čekao.
Para se dizala sa njegovog tela, kao da je tinjao, da ga obavija dim i odnosi njegovu dušu visoko ka noćnom nebu.
Čovek je zatvorio oči. Misli su nestale, nije više bilo ničega. Čekao je naplatu, da svoj život preda prodavcu smrti. Da ode i on sa ove planete gde više nije postojalo ništa. Ništa osim Kemurija.
– – –
Otvorio je oči nakon što ga je probudila tišina.
Kemuri je nestao, a čovek u crnom je stojao na par metara od njega i posmatrao ga.
– – –
“Ja sam niko” reče čovek u crnom, “a ti si ništa.”
Sedeli su jedan preko puta drugog u maloj, zagušljivoj prostoriji, a delio ih je stari drveni sto sa kojeg je lakirani premaz odavno nestao, a deleći jeftine iverice pretili da ogrebu neopreznog čoveka ako bi svoje ruke spustio na površinu.
Ništa. Mogao je biti i ništa, sada mu nije bilo bitno.
Posmatrao je čoveka u crnom, ispod čijeg se otkopčanog sakoa nazirala futrola za pištolj ispod leve ruke, a policijska značka virila iz desnog džepa crne košulje. Inspektor policije.
Inspektor je primetio šta čovek posmatra i kiselo se osmehnuo.
“Ja sam bio inspektor,“ reče, „sada sam ništa, sada sam niko.“
Čovek je savio glavu. Bilo mu je potpuno sve jedno ko je čovek ispred njega. Bilo mu je potpuno sve jedno gde se i zbog čega nalazi. Želeo je samo jedno. Želeo je da umre.
„Želiš da umreš,“ reče bivši policajac.
„Želiš, znam. I on želi da ti umreš.“
Čovek je na ovo podigao pogled, srce mu je blago zalupalo.
„Da,“ reče.
„Znam, Kemuri…“
I opet mu je bilo sve jedno. Da. Zna. Pa šta? Ponovo je oborio pogled.
„Da li znaš zašto je cena život?“
Nije znao.
„Zato što život nema cenu. Zato što ne postoji vrednost koja je uporediva. Zato što jedan život može da se poredi samo sa drugim i ni sa čim više. Zato je on voljan da ubije, ali samo ako ubistvo platiš sopstvenim životom“
Čovek je bio tužan. Samo je želeo da umre.
„I hoćeš, nemoj da brineš,“ reče Inspektor.
„Ako treba, ja ću te ubiti. Istim onim nožem koji je probio tanku kožu, provukao se pored rebara i ušao u njeno srce. Istim nožem kojim si ti ubio nju, ja ću ubiti tebe. Obećavam. Ali želim njega.“
Nju je ubio Kemuri!
Čovek u crnom se nasmejao, prvi put na glas.
„Da. Kemuri. Njega hoću!“
Kako? Čovek nije znao kako da uradi ono što se od njega tražilo, kako da nađe Kemurija. Ali to je morao da uradi, to je bio način da najzad okonča sve, celu ovu besmislenu priču. Od njene smrti ni on nije postojao, svo vreme od tog trenutka je bilo prazno, besmisleno, beskonačno čekanje na kraj.
Želim da umrem.
– – –
Prvi je ćutao.
Drugi je ćutao.
Ostali su tiho jecali.
Dim se uskomešao, mada vetra nije bilo. Nije ni postojao.
Kemuri je bio tu i nije bio srećan. Kemuri nikada nije bio srećan.
Posmatrao ih je. Sve!
Drhtali su, u strahu i slasti koju je ova emocija izazivala kod njih. U želji da ga osete, da mu se osvete, da se osvete sebi.
– – –
Čovek je drhtao od hladnoće. Vetar je odvodio i ono malo toplote koju je njegov tanki kaput stvarao, a lice i uši više nije osećao.
„Doći će po tebe,“ rekao mu je Inspektor, bivši Inspektor.
– – –
Inspektor je jurio Kemurio od kada je postao policajac. Izgubio je posao zbog te opsesije. Nije mogao da odustane. Nikada. Život mu je postao Kemuri i želja da ga uništi.
Mnogo godina.
Mnogo.
Nije rekao koliko ali je zvučalo kao da traje vekovima.
A Kemuri će doći da naplati dug, jer život mora biti plaćen životom.
– – –
Maleno polje uokvireno niskim rastinje i mladicama drveća koje nije prepoznavao lelujalo je usled izmaglice koja ga je prekrivala. Trava tamne, gotovo crne boje, vlažna, presijavala je mlečno belo svetlo sa udaljenih lampiona. Blagi, jedva osetni vetar je njihao samo najduže vlasi stvarajući iluziju žive materije od površine zemlje.
Isto ono polje gde je prvi put bio sa Kemurijem. Isto ono mesto gde je trebalo da umre, odakle je otet pred sam čin koji je toliko želeo. Hladnu oštricu dugog mača je već video u svom telu, lebdeo iznad i čekao tamu da ga proguta i zauvek uništi.
Ali Kemuri je stvorio i druge, a oni su žudeli da se želja ispuni prvo njima.
Pomislio je da ovaj neće ni doći i sledio se. Život je bio agonija, nije služio ničemu i svaka sekunda udisanja vazduha je proždirala ono malo duha u njemu, kao tupim nožem, zlokobna i tiha kazna koju nije imao snage da trpi.
„Hoću da umrem!“ povikao je koliko god je mogao ali samo Kemuri je čuo njegov vrisak.
Osmeh bolog zadovoljstva se pojavio na inspektorovom licu kada je video prodavaca smrti.
– – –
„Znaš da me ne možeš ubiti,“ reče Kemuri inspektoru.
Čovek se okrenuo čuvši ove reči. Kemuri i inspektor su bili na par koraka od njega i on se nespretno okliznu i pade na mokru zemlju. Nije imao snage da ustane, oslonio se rukama i posmatrao dva čoveka.
Kemuri mu je delovao drugačije nego kada ga je poslednji put video.
„Znaš,“ ponovi Kemuri tiho, gotovo tužno.
Inspektor je polako vadio pištolj iz futrole, repetirao i uperio Kemuriju u čelo sa manje od metar udaljenosti.
Jedna suza je pošla iz Kemurijevog oka.
Jedna suza je pošla iz oka inspektora.
Inspektor je lagano povlaio oroz, a vreme je usporilo.
Metak je bez zvuka izašao iz cevi i bezvoljno krenuo ka svom cilju. Pogodio je Kemurija malo iznad nosa, bliže desnom oku. Prošao je kroz njega i za sobom povukao beličasti dim, koji se sporo uvijao oko putanje iza teškog zrna.
Kemuri je posmatra inspektora.
Čoveku se učinilo da je trepnuo, ali oči su mu bile otvorene svo vreme.
Inspektor je spustio pištolj ka Kemurijevom srcu i ispalio još tri metka sada očigledno uplakanog, užasnog lica, vrištao je u sebi, poput čoveka koji je izgubio sve ono za šta je želeo živeti, sve ono što je voleo.
Kemuri se okrenuo i otišao.
Čoveku se učinilo da ga je na tren pogledao. Ispratio ga je pogledom u mrak, a Kemuri je vrlo brzo nestao, ostala je tanka izmaglica iznad vlažne trave na mestima gde je ova polegla ispod cipela.
– – –
Čovek je gledao inspektora u oči. Obojica su čučala jedan preko puta drugog.
Inspektor je držao pištolj i nije odvajao pogled od svojeg oružja.
Želeo je samo da umre.
Inspektor ga ljutito pogleda.
„Pa umri,“ reče.
„Umri kukavico prokleta!“
Čovek je ćutao. Želeo je da umre, ali to je bio Kemurijev posao. To je bio dogovor.
Inspektor je spustio pištolj na zemlju i iz kaputa izvukao nož tanke oštrice.
Čovek preblede. Tragovi njene krvi još uvek su bili vidljivi na mestu gde je oštrica nestajala u jeftinoj, plastičnoj dršci.
„Na stoko,“ reče inspektor.
„Zarij to sebi kao što si njoj zario u leđa, kukavico!“
Čovek ga je zbunjeno posmatrao
„Šta ti nije jasno svinjo? Šta ti nije jsano?“
Čoveku je video u inspektorovim očim, pitanje, očigledno pitanje.
„Šta je Kemuri? Zašto nije umro? To te interesuje?“
„Kemuri si ti. Ja sam Kemuri. Kemuri ne postoji, nikada nije postojao ali smo ga stvorili. Ti, ja i ostali poput nas da učini ono što sami nismo smeli.“
„Kemuri si ti, Kemuri sam ja, Kemuri je sve ono što je dobro u nama, Kemuri se žrtvuje i ispunjava naše zle želje. Ja sam je ubio, ja sam uništio ono što sam voleo. Ti si je ubio, ti si uništio ono što si voleo. Ti si stojao na onoj terasi i zario joj nož u leđa. Ti tvojoj, ja mojoj, pre mnogo, mnogo godina.“
„Ali mene Kemuri nije ubio, mene Kemuri nikada neće ubiti jer sam ja najveća kukavica od svih.“
„A tebe, hoće li tebe? Ne znam. Evo ti nož. Zarij ga sebi u srce kao što si njoj. Učini to. Učini i vratićeš dug Kemuriju.“
„Jer Kemuri ne može da umre.“
„Kemuri je dim, Kemuri ne postoji.“
Inspektor je ustao i otišao. Ostavio je i pištolj i nož i samo napustio čoveka.
– – –
Prvi je plakao.
Drugi je plakao.
Ostali su plakali.
Kemuri je čekao i posmatrao.
– – –
Čovek je uzeo nož. Posmatrao je oštricu i plakao nad njom. Suze su padale po nožu, ali krv je odavno bila suva i nije se spirala.
Čovek je prislonio oštricu na svoje grudi i urlao.
Nije mogao to da uradi.
Bacio je nož daleko od sebe.
Pao je licem na dole na zemlju i vikao iz sveg glasa. Zvao je po imenu. Zvao je da dođe, da mu se vrati. Nju želi. Samo nju. Živu.
Zavukao je ruku ispod svog tela i uzeo pištolj.
Posmatrao je oružje neko vreme, a onda ustao i krenuo u pravcu gde je Kemuri otišao.
Prislonio je pištolj na desnu slepoočnicu i povukao obarač.
Telo je nastavilo još jedan korak, ruka od udara poletela u desno, izbacivši pištolj iz njegove šake.
Beli trag dima je ostao za oružjem koje je mekano palo na zemlju.
Poput devojke, plesačice, dim je igrao na hladnom vetru dok je izlazio iz pištolja.
– – –
Prvi je ćutao.
Drugi je ćutao.
Ostali su ćutali.
Kemuri je slušao, a čovek mu je pričao.
Želeo je da umre.