Ponedeljak je, 7.30 ujutru, decembar mesec, napolju je minus neki stepen. Nakon tri “snuza” treba ustati i spremiti se za posao. A posao, podrazumeva i košulju. Opeglanu, naravo.
Desetak godina, koliko radim u korporacijama, gotovo svakog jutra peglam sebi košulju jer, eto, baš me mrzi da je peglam uveče.
Obučem se i izletim iz stana, neće “šezdesetpetica” nikoga da čeka…
DA LI SAM ISKLJUČIO PEGLU?
Ovo je misao koja se obično javi nekoliko minuta nakon što napustim stan. Nije to naravno napad panike, daleko od toga, ali dolazi polako, prikrada se s’ leđa i uvuče u misli!
Onda pokušavam da se setim, vizualizujem utikač, kako ga vadim iz utičnice i bezbedno odlažem pored daske za peglanje. Ne ide, slike nema, toliko mi se spavalo, toliko to mehanički radim svih ovih godina da pojma nemam da li sam ugasio peglu ili ne.
Desi se da se to zapitam baš na vratima od stana, pa onda otvorim vrata ponovo, pogledam, uverim se i odem na posao.
Desi se da se setim tek u busu i onda ubeđujem sebe da nemam čega da se plašim.
“Ivice bre,” kažem sebi, “pa godinama se plašiš toga, a nikada do sada ti se nije desilo da zaboraviš…”
Aha, super, a šta ako sad jesam?
Najgori slučaj desio se pre par godina kada sam tadašnju šeficu pitao da izađem, pozvao taksi i otišao kući jer sam bio 100% siguran da jesam zaboravio i da svakog trenutka cela zgrada samo što nije nestala u plamenu… sa sve starijom gospođom u stanu iznad i njenim preslatkim zlatnim ritriverom… tuga, završiću u Informeru!
“Šokantno! Piroman ostavio upaljenu peglu! Nećete verovati šta se potom desilo!”
Sa sve onim žutim CAPS LOCK naslovima…
Naravno, nisam zaboravio ni tada, kabl je uredno visio, isključen iz zida… samo sam bacio pare na taksi…
Zašto ovo sebi radim(o)?
Svi to radimo. Zar ne? Ili samo ja? Ma ne… svi ovo radimo… Možda nije svima pegla ali, neko brine da li je zaključao vrata, neko da li je ugasio šporet, česmu, toster… šta god.
Naravno, svi mi želimo da naš stan, naše stvari, budu bezbedne… ali, šta kada to postane opsesija? Šta kada počne da opterećuje, da utiče na život? Da li je nešto drugo u pitanju?
Ok, evo, izgovoriću… tj, napisaću…
OCD?
Opsesivno-kompulzivni poremećaj je, kako kaže Wikipedia, vrsta neuroze koju karakterišu opsesivne (prinudne, intruzivne, nametljive) misli i kompulzivne (prisilne) radnje (zadaci ili rituali) u pokušaju da se redukuje ili neutrališe nerealan strah (strepnja ili anksioznost). Osoba obavlja radnje koje doživljava kao tuđe, nametnute i neprijatne, a ako se usprotivi tom porivu, strah, osećanje krivice i strepnja se intenziviraju.
Aha! Sada već zvuči strašno? Naravno da zvuči, ali nikada nemojte dijagnozu tražiti na Google-u. Nikada. Ne verujte ni komšinicama koje daju dijagnoze, znaju manje od Google-a. Ne traje medicina tek tako tolike godine.
Možda je ipak, multitasking stres? U ovo, kako ga već pomalo bljutavo zovu, moderno doba, multitasking je postao sastavni deo naših života. Ljudsko telo, naša svest zapravo, evolutivno se nije razvijala za tako nešto i posledično dolazi do preopterećenja.
Paralelno gledamo TV ili radimo na računaru, dok nam je jedan, a često i drugi smartphone u ruci, čekiramo notifikacije, čitamo vesti, proveravamo šta ima na Face-u, Instagramu, Linked In-u (ne gledam Twitter odavno lično smatram da je mrtav i da ga treba ostaviti da počiva u miru).
A tek ujutru! Ujutru smo neispavani jer smo pred spavanje takođe čekirali sve navedeno na telefonu (znate onu priču o plavom svetlu i kako nas sprečava da kvalitetno zaspimo). Treći snuz znači da nema mnogo vremena za spremanje. Oni koji kući doručkuju pre posla spremaju taj isti doručak, kuvaju kafu, peglaju košulju, proveravaju poslovni email, opet skroluju mreže, vesti, notifikacije i sve to smeste u deset-petnaest munuta.
I onda izjurimo napolje! Sasvim je normalno da se ne sećamo da li smo ugasili šporet (a jesmo), da li smo isključili peglu (a jesmo), da li smo zatvorili česmu (a jesmo), da li smo zaključali vrata (a jesmo)… za naš mozak sve su ovo postale podsvesne operacije, procesi koje vuče iz “bafera” i obavlja ih automatski inače bi “izgoreo”.
Toliko jednostavno? Pa, ako verujete za dijagnozu komšikama, možete i meni :)
I šta je rešenje? Lekovi? Terapija? Alkohol? Odmor? Ma neee…
Smartpegla, da, to nam treba i to za juče!
Od “internet of things” najvaznije mi je da se pegle sto pre povezu na net, da bih znao da li sam je iskljucio, kada ujutru odem na posao. Ne, ne treba mi smartfrižider, smarttoster (mada…), smartvešmašina, treba mi pegla koja može da mi javi da je isključena kada god ja to želim da znam i koju mogu putem smarttelefona da isključim ako ona to već nije.
Tačka.
(Foto: Spc. Crystal Hudson)